31/10/2013
Svrsishodnost kese u kutiji... Za i protiv
U poslednje vreme se ubrzano radi na oduzimanju statusa isključive vinske ambalaže staklenoj boci. Kese sa vinima na trnovitom putu osvajanja tržišta
lično
Ne može se reći da je pakovanje vina u kutije drevni običaj. Ovo je prilično nov način da se čaša materijalno racionalnog vinopije napuni omiljenom tečnošću, a da kvalitet vina bude zadovoljavajući. Utisak je da takvo vino predstavlja rinfuzu koja se doterala za matursko veče, da ne kažemo – fensi rinfuzu. Sve veći broj srpskih vinara i to renomiranih, sprema se da krene ili je već na putu te fensi rinfuze. Pošto takav pristup ipak predstavlja neku vrstu radikalizacije u pohranjivanju i plasmanu vina, sasvim je logičan širok dijapazon razloga za i protiv ove novotarije. Beg in boks, odnosno – kesa u kutiji, od totalnog nipodaštavanja do euforičnog uzdizanja...
Poštujući ustaljenu proceduru koja podrazumeva da se prvo iscrpi ono negativno, da vidimo zašto vino u kesi, koja je u kutiji, ne pije vodu. Pre svega, ako se radi o baš renomiranim proizvođačima, takozvanim butik vinarijama, činjenica da je ovo ipak rinfuza, predstavlja marketinški korak u nazad. Kako ćete prodavati skupocene boce, od dvadesetak, pa i više evra neto, ako prodajete i kutije?! Nekako se ne uklapa. Tačno je da kod Antinorija, recimo, postoje četiri vinske linije, odnosno četiri potpuno nezavisna nivoa u kvalitativnom i svakom drugom smislu, ali tu nema kutija. I ono najjeftinije je ipak boca. Najjeftinije je naravno brend za sebe, ima tretman kao kisela voda i morate se izuzetno optički napeti da pronađete na toj flaši ime Antinori. Ima sokolova koji ga i nađu. Možda je to put i za kutije? Sestrinska firma, koja „kao fora“ pravi to vino i stvar legne. Druga stvar, ne manje važna je – hermetičnost. Pluteni zapušač predstavlja neki oblik nano pluća vinu. Vremenom, pod takvim zapušačem, vino dobija novu dimenziju. Pod okriljem kartonske kutije, vino u metalize kesi ostaje jednodimenzionalno. Takvo je, kakvo je. Kod takve ambalaže ostajete uskraćeni za ritual otvaranja boce, nedostaje vam onaj zarazni zvuk pampura na slobodi i ostaje vam samo čaša vina. Možda je to nekome dovoljno, pogotovo ako je za male pare, ali čoveku koji iskreno voli vina priča ipak deluje malo sakato. Ako bi poredili kutiju i bocu sa nečim, onda bi logična paralela bile pornografija i erotika. Boca je erotskija, a erotika predstavlja suptilnu tekovinu prikrivenog. Sve je to mnogo slično, ali ni blizu da je isto. Svesna da je neprikladna kao poklon, a izuzetno prikladna za nalivanje, kutija savršeno zna gde joj je mesto. Na mesto takozvanog inverznog katetera sa vinom definitivno ne pristaje.
U kompletu afirmativnih aspekata kese u kutiji, takođe se nalazi izuzetna ponuda. Praktičnost, dostupnost, lišavanje zaliha, cena... Ovaj oblik pakovanja vina ima zaista jake, gotovo neoborive adute. U situaciji koju trenutno živimo, kada su cene vina blago rečeno preterane, dozidane nametima i trgovinsko ugostiteljskim maržama, do redovnih kupaca je jako teško dopreti. Ozbiljni potrošači vina predstavljaju mali učaureni skup koji se proširuje na mišiće. Nije to stvar volje, nego cena. Neinformisanost je takođe bolest, ali izlečiva. Dakle, tržište je preplavljeno vinom, što uvoznim, što domaćim i normalnom čoveku koji se ne snalazi u svemu tome, jedini utisak je da sve što ima naslov „vino“ jeste skupo. Kada pričate sa domaćim vinarima na nepopularnu temu cena, kreće horski: „Flaša, pampur, etiketa, kapica...“ Par firmi to sve uvozi, subvencija nema, i vinari smatraju da je to sve preskupo. Tu stupa na scenu kesa! Za baš male pare, moguće je napuniti dosta kesa, spakovati u kutije i poprilično smanjiti cenu. Pet litara pristojnog vina će koštati između hiljadu i dve hiljade dinara, okvirno. Ako je kvalitet spakovanog vina bar osrednji, onda su ove cene zaista prihvatljive za najširu publiku. Kesa u kutiji taj kvalitet svakako zadržava, što je pozicionira tri koplja iznad ustaljenog rinfuznog nalivanja PVC balončića. Izuzetno je važno to što takav oblik pakovanja omogućava raznim tipovima ugostiteljskih objekata da vino toče po značajno nižim cenama od ustaljenih, a to je samo po sebi magnet za neke nove ljude. Mnogim vinarima je važno samo to da im neko nov proba vino. Vino dalje sve šljaka samo. Ako pričamo o neprikosnovenoj flaši, ona ima svoje mane. Jednom otvoreno vino, posle 24 časa više nije isto. Možete ispumpavati vazduh i sa tri legendarna VEP-a, džaba je. Ono više nije isto! A u kutiji, unutar koje je kesa, svakako jeste. Sve vreme je isto. Bolje je popiti vino iz kese u kutiji, nego čašu vina koje je otvoreno pre par dana. To je fakt. Niža cena vuče bolju prodaju, a to smanjuje zalihe. Opasku da je kesa u kutiji degradacija vina briše činjenica da takav način pakovanja nije stran ni u najjačim vinskim zemljama. Ako mogu Francuzi, ko bi onda smeo da ne može?
Najveći skeptici po pitanju pakovanja vina u kese imaju još jedan argument koji to nije. Kažu da onaj ko počne sa konzumacijom vina iz kese nikada neće otvoriti flašu?! To bi bilo isto kao da neko tvrdi da osoba koja ruča kod kuće, nikada neće ući u restoran da jede. Kao da neko ko sluša muziku sa CD-a nikada neće otići na koncert!? Naravno da hoće. Neće baš svakog dana na koncert, ali otići će povremeno. Da nije slušao CD, baš bi ga bolelo ćoše i za koncert! Naravno da će se svako ko redovno pije vino iz kese u kutiji, povremeno počastiti dobrom bocom. Doduše, ako ima sredstava. U slučaju da nema sredstava za tu bocu, postavlja se pitanje da li se sa njim moglo računati kao vinopijom i pre ove nove ambalaže. Ako mu se vino dopalo, makar i iz kese u kutiji, svakako su veće šanse da nekada tu famoznu bocu i otvori. Dakle, kao zaključak, ako će se dobro vino širiti među narodom, pakujte ga u sve što iole ima smisla. Boca, limenka, kesa... Sve se to na kraju krajeva baci.
